Žalfija

Znate je još i pod imenom kadulja ili pitomi pelim, ona pripada porodici mente.

Postoji više od 900 vrsta žalfije od kojih se najčešće koristi obična zelena žalfija.  Njeno latinsko ime se izvodi od reči salverre, sto znači osećati se dobro. Žalfija izvorno raste na severnom, priobalnom delu Mediterana, ali takođe divlje vrste rastu u severnoj i centralnoj Španiji i zapadnom delu balkanskog poluostrva. Sada se može naći svuda na svetu. Ova biljka ima sivo-zelene baršunaste listove u obliku koplja, i oni se odvajaju od stabla u parovima. 

Žalfija ima svetloljubičasto- plave cvetove i zemljani miris. Ona je zimzelena biljka koja može da poraste do 80cm visine, iako vrste variraju u veličini. Tradicionalno se dovodi u vezu sa dugovečnošću. Postoje legende o princezi koja je dugo živela jer je redovno ispijala šolje čaja od žalfije. 

Starogrčki „otac botanike“ Teofrast, je u svojoj knjizi Istorija botanike zabeležio da je žalfija korisna biljka. Istorijski podaci pokazuju da se žalfija izvorno koristila u staroj Grčkoj i Rimu da poboljša pamćenje i da meso duže traje. Rimljani su smatrali da je žalfija toliko sveta, da su održavali ceremonije kada su je sadili i želi. 

Džon Gerard je 1597. u svojoj knjizi Herbal zabeležio da žalfija raste u Britaniji. Napisao je da je žalfija dobra za glavu i mozak, i da pomaže protiv velikog broja bolesti. 

Kao začinska bilja, žalfija se može kao ukus naći u mnogim evropskim kuhinjama. Danas se ova biljka koristi širom sveta da doda ukus raznim slanim jelima, posebno svinjetini, teletini (u italijanskom jelu saltimboka), živini, pa čak i siru. Takođe je popularna kada vam je potrebno osveženje.

Žalfija  se često koristi u kuvanju. Italijani je vole sa teletinom, dok je Francuzi dodaju u razna punjenja, kobasice, suvo meso i u jela od svinjetine. Amerikanci je naravno odmah povezuju sa Danom zahvalnosti i ćuretinom.

Dugi, uski listovi žalfije imaju izrazito prepoznatljivu dlakavu teksturu i ukus koji podseća na eukaliptus, kedar, limun i mentu.

Snažna aroma žalfije znači da će malo biti i više nego dovoljno, pogotovo ako koristite osušene listove. Samim tim, treba ih koristiti umereno. Žalfija dobro ide sa svinjetinom, govedinom, pačetinom i receptima sa piletinom, a naročito sa masnim mesom. U Italiji je obično iseckana, pomešana sa rastopljenim puterom i poslužena umešana u testeninu ili njoke.

Borove i citrusne note žalfije su dobre u kombinaciji sa bogatim i masnijim mesom poput svinjetine i jagnjetine. Žalfija je takođe korisna u ovim jelima zbog svoje sposobnosti da poboljša varenje.

Žalfija je oštra, ali se ipak mora upariti sa drugim ukusima kako bi se stvorio potpuni doživljaj ukusa. Ostale biljke i začini koji je dobro prate uključuju beli luk, ruzmarin i lovor.

Probajte ovaj zdrav recpt za Pečenu muskatnu tikvu sa sočivom gde se žalfija divno uklapa sa nanom, peršunom, estragonom i belim lukom. Ili ako ste više ljubitelj italijanske kuhinje, probajte ove divne njoke sa spanaćem i rikotom i prelivom od putera, žalfije i parmezana

Žalfija se često koristi u jelima koja zahtevaju dugu pripremu u poklopljenom loncu, kao što su pečenje i čorba. Kao i mnoge biljke, sveža verzija žalfije ima blaži ukus od osušene verzije. Ova razlika diktira kada je pravo vreme da se žalfija doda u jelo dok se kuva. Dok je sveža žalfija dovoljno oštra da izdrži dugo kuvanje, najbolji rezultati dolaze kada se doda neposredno pre kraja kuvanja. Dodajte osušenu žalfiju na početku kuvanja, tako da se ukus ublaži dok se jelo krčka.

Pravilan metod korišćenja žalfije podrazumeva uklanjanje listova sa stabljike i dobro pranje pod hladnom tekućom vodom. Tada je možete iseckati kao što biste bosiljak ili mentu, a oba su iz iste porodice kao žalfija.